Yes darling?AboutArchive

Like this post

Pravo iz moje duse. - Savrsen svijet uzajamnog sebicluka

   Terasa sa gvozdenim ogradama nekog potisnutog baroknog stila, terasa puna jastuka i udobnosti, taburei koji sluze kao stolovi i domovi su velikih zaljubljivih solja za kafu.
    Na istoj toj terasi gospodin, moj gospodin. Obasjava ga prvi jutarnji zrak i strpljivo ceka da mu se pridruzim, nece da mi prekida san. ”Najljepsa si mi dok spavas, tako mirna, naivna, povrijedljiva, i znam da cu prvi ja da te ugledam kako se rastezes kao djevojcica, srecna sto je poceo novi dan, moja djevojcica, sebican sam znam.” - rekao je jednom. Pa nema ljepseg sebicluka na svijetu od tog.
     I ja sam sebicna, ali mu nikad to nisam priznala. Ne zelim da neko drugi ljubi te usne, da neku drugu gleda kako se rasteze kao djevojcica, da neku drugu tako zeli, da nekoj drugoj kuva kafu, da neku drugu ceka na terasi, ne zelim cak ni da znam da li je to prije mene nekoj radio. Bezuslovna predaja je nesto neminovno sa gospodinom, u njegovoj blizini sam tako nemocna, nemocna da disem, da gledam, da skupim snage da ga dotaknem. Ali kad ga dotaknem, kad mi prisloni lice uz ruku, zatvori oci, znam da sam mu samo ja dovoljna, znam da bi mu ne bi smetalo da je svaki dan isti, samo da je isti sa mnom.
   Zato je samo moj gospodin, zato sam samo njegova djevojcica, zato sto mi je dozvolio da znam.

Like this post